Арт галерија Дома културе Алексинац

21. децембар 2017. – 3. јануар 2018.

Отварање изложбе у четвртак, 21. децембра 2017. у 18 сати

Биографија

Бојана Тривић дипломирала је дизајн ентеријера и намештаја на Факултету за дизајн, на Универзитету Унион у Београду, 2011. године.

Поред пројектовања ентеријера и дизајна, интензивно се бави сликарством. Циклус портрета рађених иновативном техником уљаних боја на свиленом и памучном плишу, започела је 2013. године, и надаље истражује могућности ове технике у области ликовности и сликарске технологије на овом захтевном медијуму.

Учествовала је на више колективних изложби ликовних и примењених уметности, и у раду Међународне колоније уметничке керамике у Злакуси. Имала је две самосталне изложбе слика у Београду, и већи број колективних изложби сликарства и керамике широм Србије.

Свет на плишу

Од плиша се праве чувари дечјих снова, богате хаљине зимских балова и слике Бојане Тривић.Топао и мек, плиш призива осећаје угодности и сигурности. Али, као и све што је скупо и фино, то је врло мушичав материјал, који одбија послушност недовољно посвећеној руци и препушта се само мајстору. Плиш никоме не дозвољава да га олако схвати – ни кројачким маказама, па ни сликарској четкици.

Избор тако посебног материјала на коме ће се градити слика не обавезује уметника само на сигуран и вешт потез, већ и на исто тако сигурну уметничку идеју. Насумично одабране теме, неприлагођавање поетике посебном карактеру и магији плиша, били би покушај злоупотребе овог материјала и резултовали – па, ако не кичем, свакако делом које би било сувише бесмислено, да би се могло назвати уметничким. Бојана је тога свесна и ни у једном свом раду не тоне у маниризам. Она слика истинске ликове људи који су у свакодневном животу маскирани у неке обичне људе, али не и на њеним сликама. Бојанин поглед продире кроз маске ученица и њихових мајки, уморних политичара и пословних људи, па чак и ликова из књижевности; она види јасно лепоту својих модела, скида са њих наслаге обичности и приказује њихов прави лик – блистав и, мање или више, магичан. То јесу портрети правих људи – онаквих, какви људи треба да буду; онаквих, какви људи јесу - у свету у коме владају племенитост, част, љубав. Овим светом, који називамо стварним, управљају мање сјајне категорије, па су и његови протагонисти сивљи. Док се не преселе у Бојанин свет.

Захвалљујући својој ерудицији која у њој није угушила људску топлину већ ју је, баш напротив, оплеменила, Бојана уме да види лепоту где год да се крије, а захваљујући свом ликовном мајсторству, то што јасно види успева исто тако јасно да пренесе својој публици.

Да би могла да слика на плишу, Бојана је морала да пронађе сасвим специфичан поступак грундирања, као и сликања. Сјајне, меке нити необрађених делова учествују равноправно са осликаним површинама у композицији и динамици слике, а једном нанета боја више се не може скинути. Нема много простора за поправку. Зато иза сваког сигурног потеза мора да стоји јасна одлука.

Бојанини ликови неодвојиви су од артифицијалних атрибута с којима су приказани. То нису украси, већ појачивачи насликаног карактера и духа. Отуда тако много накита, злата и драгог камења – то су материјализовани узвишени владајући принципи света правих људи.

У уметности, као и у свим другим делатностима, има оних који умеју да изаберу за себе лакши пут; а има и оних других, који на све задатке које живот носи, још и сами себи додају по који. Бојана Тривић је очигледно од тих других, јер се одлучила на најтежи уметнички задатак, а то је – да представи лепоту. На нашу срећу, јер вечита дилема публике и колекционара – да ли дати предност уметничкој или естетској вредности слике, кад су Бојанини радови у питању, не постоји. Они задовољавају оба критеријума, са високом оценом.

Милица Цинцар-Поповић