Комад је праизведен 2. јуна 1987. године у оф-бродвејском позоришту „Manhattan Theatre Club“, у режији Пола Бенедикта, а насловне улоге тумачили су Ф. Мареј Абрахам и Кети Бејтс.
Четири године касније, 1991, редитељ Гери Маршал снимио је филм под називом „Френки и Џони“ са Ал Паћином и Мишел Фајфер у главним улогама.
РЕЧ РЕДИТЕЉА
Френки и Џони је актуелан и неопходан комад, јер се сви понашамо као да смо самим рођењем толико емотивно повређени да би до краја живота требало од нечег да се бранимо сопственим илузијама иза својих штитова недодирљивости, а то неминовно води ка празнини. Овај комад говори о скидању оклопа и гардова. О дозвољавању могућности да будемо вољени. О дозвољавању могућности да будемо повређени. Сви тражимо љубав, али да ли смо способни да волимо? Ова партија шаха двоје интелигентних и атрактивних, али емоционално осакаћених људи, ипак је дирљива јер они пристају да дају шансу вези која од старта изгледа осуђена на пропаст и освајају нас идејом да и „аутсајдери“ могу једноставно упловити у луку љубави. Јер, као што Џони каже: Никада не бираш љубав. Она бира тебе.
РЕЧ ДРАМАТУРГА
Све је у том комаду питање љубави, и то вришти из његовог сваког реда. Најважније је ипак да љубав није она бљутава и паушална романтична комедија коју су нам пре много година продали као визију реалности. Не, далеко је од тога. Љубав у овом комаду је превазилажење страха. Зато што је овај свет, нажалост, препун престрашених људи. Чега се ти људи боје? Највећи је страх – од живота. Још већи – од смрти. Негде ту, страх од усамљености. Негде тамо, страх од старења. Од пропуштених шанси. Од наде која никако да дође. Од остављања. Од физичког бола. Од болести. Од неуспеха. Од успеха који се десио кад му није време. Од недостатка подршке. Од подршке која стиже од погрешних људи. Од свега тога, а можда и још нечега. Овај свет је препун престрашених људи које може спасити само љубав. Ту љубав смо заборавили. Она нам је подразумевајућа. Њој се смејемо. Називамо је патетиком, а не знамо дефиницију патетике. Потцењујемо, јер нам се никад није десила. Не верујемо у везе. Не верујемо у бракове. Јетко и горко одбрусимо онима који у њу верују. Френки и Џони је комад о превазилажењу страхова да би се стигло до љубави. То је прича о двоје људи који почињу живот изнова. Који уче да дишу заједничким ритмом. Од њих двоје може много да се научи. И зато је рад на овај представи био невероватан изазов и част.
ТЕА ПУХАРИЋ
Дипломирала је 2014. године позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у класи проф. Иване Вујић и Ане Ђорђевић, са комадом „Онај који говори да и Онај који говори не“, Бертолта Брехта. Режирала је комад „Одлазни терминал“, према тексту Јелене Палигорић у Установи културе „Вук Стефановић Караџић“. Тренутно је на мастер студијама на теорији драмских уметности и медија.
СЛОБОДА МИЋАЛОВИЋ
Рођена је у Лесковцу 1981. године. Завршила је средњу музичку школу, а потом се одлучила за студије глуме. Факултет драмских уметности уписала је из првог покушаја 1999., када је примљена у класу професора Предрага Бајчетића. На трећој години студија редитељ Здравко Шотра јој је поверио улогу Васке у филму „Зона Замфирова“, а потом главну улогу у серији „Рањени орао“ која је оборила све рекорде гледаности, а њој донела славу те је награђена Оскаром популарности. Ређале су се улоге у серијама „М(ј)ешовити брак“, „Не дај се, Нина!“, „Непобедиво срце“, „Јагодићи“, „Чизмаши“… као и у филмовима „Пљачка Трећег Рајха“, „Ко чека, дочека“. Бриљирала је у мјузиклу „Чикаго“, а посебно у филму Емира Кустурице „На млијечном путу“, када је на филмском фестивалу у Венецији заблистала поред славне Монике Белучи, предвиђају јој светску каријеру. Снимила је филм и серију „Santa Maria della Salute“, а публика хрли у Народно позориште у Београду како би је гледала у представи „Френки и Џони“. Удата је за глумца Војина Ћетковића са којим има ћерке близнакиње.
ИГОР ЂОРЂЕВИЋ
Рођен је у Тополи 1978. године. Завршио је Позоришну академију у Новом Саду у класи Виде Огњеновић. Првак је драме Народног позоришта у Београду. Позоришне улоге су му донеле бројна признања, међу којима Награду из Фонда „Даринка Дара Чаленић“ за најбољег младог глумца на 52. Стеријином позорју, награде на Националном театарском фестивалу у Подгорици и позоришном фестивалу у Мађарској, награде на „Данима Миливоја Живановића“ и на фестивалу „Борини дани“, Награду „Вељко Маричић“ на 16. фестивалу Малих сцена у Ријеци, Награду на „Нушићевим данима“, признања „Петар Банићевић“,„Зоранов брк“, „Раша Плаовић“, Стеријину награду, Награду на 50. Фестивалу „Јоаким Вујић“, награде „Зоран Радмиловић“ и „Милосав Буца Мирковић“... Играо је у серијама „М(ј)ешовити брак“, „Жене са Дедиња“, „Мирис кише на Блакану“, „Непобедиво срце“, „Шешир професора Косте Вујића“, „Монтевидео, Бог те видео!“, „Равна гора“... и филмовима „Ђавоља варош”, „Јесен стиже, дуњо моја“... Ожењен је глумицом Зораном Бечић са којом има ћерку.
Уторак, 7. фебруар 2017. год. у 20 сати
Велика сала Дома културе Алексинац
Цена улазнице 400 дин.
Информације и резервација улазница на тел. 018 / 804 618 локал 102 и 064 / 893 37 26
