Текст: Владимир Кецмановић и Дејан Стојиљковић
Режија: Југ Радивојевић
Драматизација: Спасоје Ж. Миловановић


ЛИЦА:
Иво Андрић.................................Владимир Милојевић
Милица Бабић Јовановић.................Маријана Дугалић / Александра Ристић
Владимир Ваухник.........................Иван Томашевић
Записничар / Алберт Дитрих............Зоран Карајић
Андреас.....................................Страхиња Баровић
Адолф Хитлер..............................Соња Милојевић
Херман Геринг.............................Деана Костић
Кнез Павле.................................Милош Војновић
Јунити Митфорд / Ортруд................Кристина Пајкић
Рајнхард Хајдрих..........................Анета Томашевић
Ернест фон Вајсзекер....................Љубиша Баровић
Грегорић....................................Слободан Петрановић-Шарац

Сценографија и избор музике: Југ Радивојевић
Костимограф: Јелена Стокућа
Асистент костимографа: Адријана Симовић
Сценски покрет: Петар-Пјер Рајковић
Сценски говор: Радован Кнежевић
Инспицијент: Софија Карајић
Суфлер: Зорица Стевановић
Технички руководилац: Радивој Костадиновић
Вајарски радови: Владимир Радовановић
Сликарски радови: Раде Станковић
Столарски радови: Боривој Чеивановић
Браварски радови: Михаило Брезина
Мајстор тона: Коста Павловић
Мајстор светла: Миодраг Поповић
Електричар: Лука Поповић
Власуљар и шминкер: Гордана Баровић
Кројачки радови: Драгица Вујковић, Весна Новаковић, Златомир Ненадовић, Драган Ђиновић
Обућарски радови: Милош Сурутка
Гардероба: Миленија Бабић, Данијела Драгојевић
Реквизита: Мирјана Незири
Декоратери: Чедомир Вучинић, Иван Јовановић, Јосип Уцај, Младен Симић

КАИНОВ ОЖИЉАК

Каинов ожиљак, у једном метафоричком смислу, јесте прича о непостојаности добра и тврдокорности зла, с друге стране, Каинов ожиљак је проклетство које носи сваки човек и све што је човек створио. У причи о Андрићевим годинама у Берлину, где је урушена и подељена држава послала свог великог уметника да се ценка са ђаволом и покуша да уразуми неразумне, оваплоћује се теза о немоћи обичног човека спрам цикличних насртаја зла. А двадесети век, у коме је Иво Андрић провео већи део свог живота, може се слободно назвати Веком зла. Ипак, иако у немогућој ситуацији, Андрић, хуманиста и писац, успева да сачува човека у себи и то је можда најснажнија порука коју нам је послао, како својим држањем у Берлину, тако и својим романом „Проклета авлија“ на који је недвосмислено утицало берлинско искуство које је сам Андрић сматрао најтежим и најмучнијим делом свог живота.

Растрзан између љубави и дужности, сведок помаљања једног великог ужаса који ће прогутати целу Европу, суочен са нацистима и њиховом визијом света и његове будућности, он није устукнуо, нити се двоумио, решен да сачува сопствену душу иако је био свестан да се душа света који је срљао ка рату не може спасити. У том смислу, његова портага за уклетом књигом земљака Крајског која у себи носи омен и номен братоубице Каина јесте опасна игра, фаустовско искушење али и начин да се човек суочи са самим собом.

Већ на почетку Каиновог ожиљка се, наиме, помиње чињеница да је Андрић Црњанском скретао пажњу како његов суматраизам, та ода способности поезије да споји наоко неспојиво, за консеквенцу не мора да има блаженство. Њена консеквенца може да буде ужас космичких размера. Сместивши стамболског Карађоза у Хитлеров Берлин и тако спојивши два наоко неспојива ужаса, ми смо, заправо, покушали да уметнички отелотворимо ту Андрићеву мисао.

На публици остаје да посведочи да ли смо у томе успели.

Владимир Кецмановић и Дејан Стојиљковић

НЕПРЕКИДНА ТЕАТРАЛИЗАЦИЈА ДРУШТВА

Представа „Каинов ожиљак“ задржава конструкцију приче и задате односе међу ликовима, које су аутори истоименог романа Владимир Кецмановић и Дејан Стојиљковић понудили. Истовремено, она, по логици медија, врши сажимање више, у роману апострофираних, историјских ликова. Пре свега одабирањем ситуација, које имају тематске сличности и више драмске напетости, у којима се ти ликови лоцирају. Овакав поступак је олакшан чињеницом да роман, у узбудљиво испричаној причи, обилује готовим позоришним матрицама.

Те матрице, као сценски фрагменти и тематске целине представе, додатно се усложњавају проблемом травестије. Од оне најочигледније – у представи припаднике најужег руководства Трећег Немачког Рајха (А. Хитлер, Х. Геринг, Р. Хајдрих) играју глумице Шабачког позоришта, до тога да сваки лик ствара другачију слику о себи у јавном простору. Травестија на тај начин постаје место сусрета ослобађања, поништавања, условљавања како друштва према појединцу и појединца према друштву, тако и појединца према појединцу. Поигравање социјалним статусима и само/идентификацијама покушај су препознавања непрекидне театрализације друштва и играња друштвених улога.

 Спасоје Ж. Миловановић

ЈУГ РАДИВОЈЕВИЋ, редитељ

Југ Радивојевић је рођен 1. марта 1972. године у Београду. Основну школу „Вук Караџић“ и Гимназију „Бора Станковић“ је завршио у Врању.

Своју позоришну каријеру је започео у позоришту „Бора Станковић“ у Врању у којем је његов отац Радослав Радивојевић био дугогодишњи директор, редитељ и глумац.

Југ Радивојевић је, до сада, изрежирао 100 представа у готово свим српским професионалним позориштима и театрима у региону.

За свој редитељски рад је вишеструко награђиван: 19 пута је добио награде за најбољу режију, а 17 пута његове представе проглашаване су за најбоље на фестивалима у земљи и иностранству.

„Каинов ожиљак“ В. Кецмановића и Д. Стојиљковића је његова пета режија у Шабачком позоришту („Коштана“ Б. Станковића, „Бура“ В. Шекспира, „Протуве пију чај“ Д. Михаиловића, „Јовча“ Б. Станковића).

Од 2000. до 2003. године је био стални редитељ Југословенског драмског позоришта у Београду.

Од 2004. године почиње да се бави педагогијом на Факултету драмских уметности у Београду на катедри за глуму, у звању доцента.

Отац је синова Вука и Лава.

Петар Пјер Рајковић

 Рођен 6. маја 1949. године у Београду. Завршио је Балетску школу Лујо Давичо и одмах по завршетку био примљен у стални ангажман Народног позоришта у Београду. Одиграо је око 30 солистичких улога. Паралелно са балетском каријером бави се кореографијом и сценским покретом које након завршетка балетске каријере постају његово примарно занимање. Радио је како у Београду тако и у позориштима широм Србије и иностранству. Иза себе има урађених више од 200 представа и кореографских минијатура, на десетине кабареа и шоу програма. Добитник је више од десет награда за кореографију и сценски покрет. У богатој каријери сарађивао је са највећим српским редитељима. Представом Каинов ожиљак наставља дугогодишњу сарадњу са редитељем Југом Радивојевићем, са којим је урадио више од 40 представа.

Мр Радован Кнежевић

 Редовни је професор дикције на Факултету драмских уметности у Београду. У својој дугогодишњој каријери, поред педагошког рада, говорно је обрадио неколико стотина представа у свим позориштима српског говорног подручја. Посебно је значајан његов допринос у неговању лепоте говора кроз рад са рецитаторима и мноштво семинара за наставнике српског језика широм Србије.

Јелена Стокућа

 Рођена је 1973. године. Дипломирала 1997. на Одсеку костимографије Факултета примењених уметности у Београду. Године 2001. магистрирала на Одсеку костимографије Универзитета у Бостону (Boston University, Boston).

Као костимограф радила на бројним позоришним, филмским и телевизијским пројектима у Србији, Црној Гори, Сједињеним Америчким Државама и Француској.

Значајније представе: Леонс и Лена (ЈДП) и Раванград (СНП Нови Сад) у режији Дејана Мијача; Крчмарица Мирандолина (Позориште „Бошко Буха“) и Ожалошћена породица (Позориште Мадленианум) у режији Југа Радивојевића; Тартиф (ЈДП), Дервиш и смрт (Народно позориште у Београду) и „Мрешћење шарана“ ( Народно позориштe РС) у режији Егона Савина; Зимске баште (Битеф театар) и Ђаволијада (Шабачко позориште) у режији Никите Миливојевића; Петар Пан (Позориште „Бошко Буха“) и Харолд и Мод (Београдско драмско позориште) у режији Милана Караџића, и др. У САД: опере Ђани Скики (Gianni Schicchi) и Разгледница из Марока, у продукцији Хантингтон театра (Huntington Theatre) и Опере Бостонског универзитета (Boston University Opera), редитељ Гери Бригл (Gary Briggle). У Француској: Just to Wind You (Carre Blanc cie) у режији Мишел Далу (Michele Dhallu).

Добитница је више награда за дизајн костима, међу њима и Career Entry Award „Esther B. and Albert S. Kahn“, Бостон, САД.

Живи и ради у Београду.


Четвртак, 19. новембар 2015. год. у 20 сати
Велика сала Дома културе Алексинац