Драматизација, режија и сценографија: Небојша Брадић


ЛИЦА:
Принцип....................Ђорђе Ђоковић
Милица.....................Исидора Рајковић
Мина.......................Јована Малишић, Ана Милојевић
Дејан.......................Никола Милојевић
Саша.......................Катарина Митровић
Милан......................Душан Станикић
Полицајац..................Александар Милојевић
Димитрије.................Милић Јовановић
Председник...............Милош Крстовић
Адвокат....................Саша Пилиповић
Петар.......................Миодраг Пејковић
Демонстранти............ Марина Перић, Јасмина Димитријевић, Ненад Вулевић

Костимограф: Иванка Јевтовић
Композитор: Драгослав Танасковић
Сценски покрет: Марија Јанковић
Асистент сценографа: Славица Марковић
Сликар извођач: Миша Штуловић
Инспицијент: Никола Стевовић
Суфлер: Рада Јовановић
Тон: Добрица Андрић
Светло: Саша Радивојевић
Видео: Никола Манић
Маска: Марија Курћубић
Гардеробери: Драгица Илић, Мирјана Тодоровић
Реквизитери: Марија Вујичић, Ненад Милорадовић
Декоратери: Драган Милошевић, Владан Бркић, Саша Ђорђевић, Марко Недељковић, Зоран Јокановић
Оркестар: Драгослав Танасковић, Иван Филиповић

Не у наше име

      „Пре нас су најбољи мушкарци и жене тежили идеалима и сањали. И ми ћемо тежити и – да, ми ћемо сањати! Нема напретка без веровања. Веровања у способности човека, веровања да ми можемо боље, веровања да ми можемо да будемо бољи, да ми можемо више, више од животиња, више од себичних и саможивих, више од ратничких племена која гурају једна друге у сурове ратове. Ми говоримо јасним гласом и изјављујемо да човеку није потребно насиље да мења свет, човеку је потребна страст и посвећење. Ми поручујемо Влади да нећемо више учествовати у ратовима. Ни својим ни туђим. За то ћемо се борити! Започети дијалог са целим светом! Нови рат у Европи?
     Не, у наше име!“

Реч редитеља

      Шта је смисао историјских истраживања ако историја није учитељица живота?
      Оном који успе да изврши историјско убиство памти име заувек, док онај ко промаши за један сантиметар пада у историјски заборав.
      Виљем Тел се слави у демократској Швајцарској. Фридрих Шилер је о њему написао драму. У некој другој држави убиство које је учинио Виљем Тел могло би да буде третирано као криминално. Из такве перспективе сви они чији је хитац промашио су велики историјски губитници.
      Гаврило Принцип је после атентата на надвојводу Фрању Фердинанда проглашен за монструма. Потом је био јунак, онда терориста, затим поново јунак, а деведесетих година прошлог века помало од свега тога, у зависности од угла гледања.
      Принцип је испалио судбоносне метке који су били повод за Први светски рат. У колони која је чекала аустријског престолонаследника стајала су шесторица младића. Један од њих је био Васо Чубриловић који је у својој педесетседмој години изјавио: „Убиство можда није право решење, али свакако бих се поново борио против Аустрије, мада вероватно другим средствима.”
      Човек од 57 година свакако другачије мисли од седамнаестогодишњака.
      Многи постављају питања да ли би се ишта променило у историји да је убијен Хитлер, Стаљин или Мусолини. Шта би урадили Хитлерови родитељи да су знали шта ће од њега постати? Колико би људи остало у животу? Колико ратова се не би догодило?
      Поново је актуализовано питање избијање Трећег светског рата. На позиве за подршку ратним добошима, шездесет немачких интелектуалаца је снажно одговорило: „Рат? Не у наше име.“
      Уместо постављања питања о томе ко је крив за Велики рат, данас би вредело чути тај глас. Пре него што буде касно.

Небојша Брадић

НЕБОЈША БРАДИЋ - биографија

      Дипломирао је позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду. Од 1981. до 1996. радио је као редитељ, уметнички директор и управник Крушевачког позоришта. У сезони 1996/97. године био је управник позоришта Атеље 212. Од 1997. до 1999. управник је Народног позоришта у Београду. Управник је и уметнички директор Београдског драмског позоришта од 2000-2008. године. Министар културе и информисања у Влади Републике Србије од 7. јула 2008. до 14.марта 2011. Режирао је више од 80 представа у српским, хрватским, босанским и грчким театрима, са посебним афинитетом за савремену домаћу литературу и драматизацију (Проклета авлија, Дервиш и смрт, Златно руно, Корени, Тврђава, Последња пловидба...). Режирао је опере и мјузикле (Норма, Вертер, Кармен, Јадници, Ребека, Буђење пролећа). Оснивач је Београдског фестивала игре и Дунавфеста. Аутор је драма: Мој брат (Народно позориште Републике Српске 2010.) и Ноћ у кафани Титаник (Књажевско-српски театар, 2011.). Радио је сценографије за оперске, драмске и балетске представе. Аутор је бројних есеја о позоришту и литератури. Био је професор глуме на Академији лепих уметности у Београду. Представе Небојше Брадића игране су у позориштима бивших југословенских република, у Италији, Аустрији, Мађарској, Енглеској, САД, Чешкој, Швајцарској, Украјини, Русији, Грчкој, Албанији, Турској.
      Добитник је значајних домаћих и страних позоришних награда. Први је добитник Награде Никола Пеца Петровић за најбољег југословенског позоришног менаџера. На Сусретима позоришта Србије Јоаким Вујић добио је девет награда за режију. Награђен је Стеријиним наградама за најбољу савремену сценску адаптацију, драматизацију и режију. Добитник је награда за режију и драматизацију на позоришним фестивалима у БиХ (Брчко, Зеница, Добој). Добитник је награда за најбољу режију на ЈоакимИнтерфесту и Међународном фестивалу класике Вршац. Добитник је награде Прстен са ликом Јоакима Вујића за изузетан допринос развоју Књажевско-српског театра. У Москви је добио награду Златни витез за режију представе Златно руно Борислава Пекића, у Истанбулу је добио награду за драматизацију представе Дервиш и смрт Меше Селимовића.

Уторак, 17. новембар 2015. год. у 20 сати
Велика сала Дома културе Алексинац