Двадесет други књижевни конкурс Kњижевни сусрети Гордана Брајовић за најбољу књигу из области књижевности за децу и младе и за најбоље ђачке радове из поезије и прозе, расписан је у октобру 2018. а закључен 15. фебруара 2019. године. Жири је радио у саставу: проф. др Зорана Опачић (председник жирија), Владимир Андрић, писац и режисер и Весна Ћоровић Бутрић, писац, прошлогодишњи лауреат и уредник дечјег програма у Радио Београду.
1. НАГРАДА ГОРДАНА БРАЈОВИЋ ЗА НАЈБОЉУ КЊИГУ 2018.
На састанку одржаном 15. марта 2019. жири je у ужи избор издвојио књиге:
1. Раде Танасијевић, Увод у њиву, Обреновац: Библиотека „Влада Аксентијевић”
2. Радосав Стојановић, Приче из унутрашњег џепа, Приштина – Kосовска Митровица: Панорама – Јединство
3. Лидија Николић и Ана Новаковић, На рогу Африке, Чачак: Пчелица
4. Дејан Алексић, Јануар у жирафи, Београд: Лагуна
5. Зоран Пеневски, Сара и јануар за две девојчице, Београд: Лагуна
6. Славка Масоничић Војиновић, Од малечко до големо, Ниш: Свен.
Једногласном одлуком награда Гордана Брајовић за 2018. годину припала је књизи
УВОД У ЊИВУ
РАДЕТА ТАНАСИЈЕВИЋА
у издању Библиотеке „Влада Аксентијевић” из Обреновца
Појава модерне књижевности за децу и младе између два светска рата, а посебно у другој половини прошлог века у значајној мери се заснивала на уношењу градског пејзажа и урбаног говора у певање и приповедање. Слика детињства обликована је доминантно у односу на специфичности градског простора, према темама, мотивима и проблемима које доноси урбани живот, због чега је прерасла у карактеристични знак модерног духа. Па ипак, важан ток модернизма чине и дела аутора посвећена радости бивања у свету природе (Милован Данојлић, Десанка Максимовић, Момчило Тешић и други), у којима се она опажа као сложени универзум у чијем се сваком појавном облику слуте и прозиру божанска искра и вишњи наум и у којем је свако биће честица макрокосмичког поретка и ритма.
Томе току придружује се и прозно-песничка збирка Радета Танасијевића која се издвојила симболизацијом приповедања, слојевитошћу значења и својом несвакидашњом формом која подразумева срастање лирске прозе и стихова. У уводној напомени аутор указује на кратку, кондензовану форму и кретање од непосредне стварности (простора њиве) ка лирском исказу, симболизацији и евокацији. У низу кратких прича и њихових епилога – песама, чији се стихови варирају и понављају у приповедању, исказује се сједињеност човека и природе, Magne Mater, оне коју је човек култивисао, уобличио, начинио родном. (Јер, каже се, „земља није ничија, али није ни свачија.”) Тај племенити труд изједначава се са песничким стварањем и чином одуховљења. Аналогије обрађивања њиве и књижевног стварања се саме намећу а покаткад и експлицитно исказују: антејски додир са тлом и мирис свеже узоране земље трудбеника преображавају у песника а ораницу у метафизички текст о нераскидивој вези човека и земље. Ипак, свест о земљи која штедро награђује свог трудбеника значајнија је од песничког стварања („бразда коју вучем за собом / спорије ће зацелити / од убогог сјаја мојих песама”).
Приповедање и певање о мајци Земљи засновано је на дубоком познавању и разумевању; она се опажа као жива твар која осећа, спава покривена снегом, у њеном сну разгоревају се булке, голицају је пољски мишеви, сврбе кртичњаци. Земља бива својеврсни медијум између појединца и историје, који чува, у себи похрањује и памти прошлост (бели кречњачки камен некадашње куће сакривен у ораницама садржи трагове пужева и шкољки и можда, верује приповедач, представља сведочанство о таласима Панонског мора који су запљускивали ове крајеве). То мемотехничко својство опстаје чак и када трагова људског живота више нема на њеној површини – они опстају у њеним дубинама. И поред чињенице да више нема ни бојишта Колубарске битке, ни турских топова, ни цркве ни винограда, оранице и њихови топоними и даље чувају нешто од своје пређашње природе. Заснивање на идеји трајања и наслеђивања као отимања од заборава видљиво је и у сталним књижевним реминисценцијама и цитатима у тексту, па збирка сведочи о знатној ерудицији приповедног / песничког гласа.
У времену кад се ова племенита људска активност маргинализује у односу на урбани начин живота наглашава се како је човек запоседнут технологијом извучен из свог природног хабитуса, па губљењем везе са природом губи и своју есенцију. И зато приповедни јунак застаје и леже на земљу на речном острву, свесно се издвајајући из свакидашњице, ослушкујући птице, препуштајући се радости бивања и исконској мудрости природе (иако му се телефон испразнио и даје обавештење о позваном кориснику који није доступан, он каже како је „и те како доступан”, позивајући све да напусте за трен ужурбани живот и пусте да их „сунце нађе а вода опколи”). Уодношавању појединца са ритмом природе посвећена је и прича „Њива – Санак”: „Чак и твоје дисање чујно је, и има ритам давно усађен у тебе”. Завршна строфа песме „Празник” којом се затвара збирка оличава митско сједињење појединца с природом: лирски субјект излази у поље у белој, свечаној кошуљи, под житну прашину и гар у време жетвеног славља, пуштајући да га прекрију честице жита.
Низ од двадесетак кратких записа о њивама различитих „карактера” и нарави сведочи о ћудљивости земље и њених становника кроз време. Њиве се разликују као и људи, па су неке захвалне и благородне а друге неприступачне или за избегавање („Њива на лошем гласу”. Простори који нису под утицајем људске делатности опажају се као дивља, опустела, јалова неместа. Сами топоними имају евокативну моћ да се отелотворе слике властитог детињства, игара или оног чега више нема а постоји само у траговима. Називи њива: Њива – Језеро, Њива – Бунар, Њива – Бојиште, Њива – Воденичко, Њива – Црквено, Њива – Увратине, Њива – Нишан, Њива – Бунар, Њива – Разбугус и сл. покрећу имагинацију приповедног гласа, па се од видљивог креће у замишљено: приповедање о Њиви – Воденичко (без воде и воденице) засновано је на силаску у прошлост, у време воденица и приповедања којим се одагнавао страх и прекраћивало време, у доба кад је „време било даровано и трошило се без журбе”; необрађивана њива Црквено, иако обрасла у ситну церову шуму, скровито је и достојанствено место на којем је морао бити храм; иако у Њиви – Језеро нема воде, шљунак у њеним дубинама, па и понека шкољка сведоче да је ту некада била вода („Знам, знам, рећи ћете: „Опет превише поезије!” Али поезије има тамо где је истинита, најистинитија.”) и подстичу приповедног јунака да се у својој машти отисне у свом чамцу и завесла ка „удаљеној обали” – или евокативно: сан на њиви враћа приповедача у детињство („Њива – Санак”) а Њива – Виноград буди сећање на редове чокота који су се „зеленели на далеко“, на претке виноградаре, али и на неосетљивост (отуђеност) људи из града који су племениту сврху земље искористили за своје викендице.
Посебно успешно је сједињавање поезије и прозе које се врши вишеструким механизмима: иста реченица обгрљује причу, налик на обгрљену строфу, чиме се ближи песми у прози; први и последњи дистих песме „Не надносим се више над тамне бунаре” (која представља лирски епилог приче „Њива – Бунар“) дају се као завршни хијастички прозни исказ, чиме се најављује песма; песма „Склад” којом се завршава прича „Њива – Склад” разломљена је на дистихе, у чије усеке се укључују фрагментизовани прозни искази који се могу читати као алузивна објашњења дистиха или самостална прича. Последња реченица приче „Њива – Кућански плац” варира се и у ауторовој биографији и сведочи о аутентичности лирског приповедања која потиче из личног доживљаја света. Сви ови поступци показују како је лирско начело било доминантно у обликовању бзирке, те како је аутор њоме реализовао нову форму поетизоване прозе.
Лирско-приповедна збирка Увод у њиву Радета Танасијевића иновативна је и модерна у форми и начину приповедања. Њено мудро опомињање на заборављену свезу човека и земље у данашњем ужурбаном и отуђеном свету било је преко потребно српској књижевности за децу, због чега је жирију велико задовољство да јој додели награду Гордана Брајовић.
2. НАГРАДЕ ГОРДАНА БРАЈОВИЋ ЗА УЧЕНИЧКЕ РАДОВЕ
На конкурсу су, по насловима песама Гордане Брајовић, одређене теме ученичких радова и распоређене по узрастима, у категорији поезије и прозе (нижи разреди основне школе – тема „Мој прозор”; виши разреди основне школе – тема „Свевидеће наочари”; средња школа – „Али нико да се сети”). На конкурс је пристигло 160 радова ученика из 54 школе, а из жирирања су изузети радови неодговарајући по теми. На састанку одржаном 15. марта 2019. жири je одлучио да награди следеће радове ученика основних и средњих школа:
ОСНОВНА ШКОЛА
Од I до IV разреда – тема „Мој прозор”
Поезија
Награде:
1. Sana Malikzai, IV2, ОШ „Вера Благојевић”, Бања Kовиљача
2. Atena Khorrami, IV2, ОШ „Вера Благојевић”, Бања Kовиљача
3. Ђорђе Негић, IV2, ОШ „Вера Благојевић”, Бања Kовиљача
Похвале:
- Ленка Ненадовић, I4, ОШ „Никола Тесла” Београд
- Милош Степаноски, III2, ОШ „Иво Андрић” Београд
- Валерија Станисављевић, III р. Допунска настава на српском језику, Kирхајм (Немачка)
Проза
Награде:
1. Милица Kитановић, IV1, ОШ „Душан Радовић”, Бор
2. Ђорђе Ћирић, III2, ОШ „3. октобар”, Бор
3. Мина Стојановић, IV1, ОШ „Вожд Kарађорђе”, Алексинац
Похвале:
- Нина Бислими, III2, ОШ „3. октобар”, Бор
- Лазар Јевтић, II р. Допунска настава на српском језику, Kирхајм (Немачка)
- Петра Цветковић, I2, ОШ „Вожд Kарађорђе”, Алексинац
Од V до VIII разреда – тема „Свевидеће наочари”
Поезија
Награде:
1. Јана Стошић, VI1, ОШ „Јован Јовановић Змај”, Алексиначки Рудник
2. Немања Марковић, VII1, ОШ „Јован Јовановић Змај”, Алексиначки Рудник
3. Ахмед Халилбашић, VII р. Прва основна школа, Живинице (Босна и Херцеговина)
Похвале:
- Елена Мајсторовић, V3, ОШ „Никола Тесла”, Београд
- Сањин Лазић, VI3, ОШ „Бранко Миљковић”, Ниш
- Урош Тирнанић, VIII1, ОШ „Ратко Митровић”, Нови Београд
Проза
Награде:
1. Исидора Рогановић, VIII4, ОШ „Љупче Николић”, Алексинац
2. Ема Зечевић, V1, ОШ „Никола Тесла” Раковица, Београд
3. Андреј Петровић, VI3, ОШ „Никола Тесла”, Београд
Похвале:
- Харис Халилбашић, VII р. Прва основна школа, Живинице (Босна и Херцеговина)
- Балша Ружић, VI р. Допунска настава на српском језику, Kирхајм (Немачка)
- Ивона Прељевић, V3, ОШ „Никола Тесла”, Београд
СРЕДЊА ШКОЛА
Тема: „Али нико да се сети”
Поезија
Награде:
1. Теодора Даниловић, II р. Гимназија, Ивањица
2. Софија Схалабиех, III4, Хемијско-прехрамбена технолошка школа, Београд
3. Војислав Дурмановић, I1, Гимназија „Филип Вишњић”, Бијељина (Р. Српска, БиХ)
Похвале:
- Јана Јовановић, IV3, Гимназија Ивањица
- Марко Живић, I6, Техничка школа „Прота Стеван Димитријевић”, Алексинац
Проза
Награде:
1. Јана Добријевић, II6, Гимназија „Лаза Kостић”, Нови Сад
2. Анђела Илић, II5, Техничка школа „Прота Стеван Димитријевић”, Алексинац
3. Тијана Николић, IV5, Техничка школа „Прота Стеван Димитријевић”, Алексинац
III НАГРАДЕ ГОРДАНА БРАЈОВИЋ ЗА ШКОЛСКЕ ЧАСОПИСЕ
Од ове године додељује се и награда за најбољи школски часопис. На конкурс је стигло шеснаест часописа из основних и из средњих школа из Србије и БиХ. Награде су додељене у категорији основних и средњих школа:
ОСНОВНА ШКОЛА
Змајеве искре, ОШ „Јован Јовановић Змај”, Алексиначки Рудник
Похвале:
Осми падеж, ОШ „Васа Пелагић”, Падеж
Горњоварошанци, ОШ „Горња Варош”, Земун
СРЕДЊА ШКОЛА
Агора, Гимназија „Таковски устанак”, Горњи Милановац
Похвале:
Гимназијалац, Ваљевска гимназија
Алманах, Ваљевска гимназија
У Београду, 23. марта 2019.
Жири:
Зорана Опачић
Владимир Андрић
Весна Ћоровић Бутрић |
