Текст: Стојан Срдић

Адаптација и режија: Ана Ђорђевић

Улоге:

Јована Гавриловић..........................Ранка

Ивана Николић...............................Мирка

Андреј Шепетковски........................Боркан

Владан Милић................................Зуле

Јелисавета Орашанин......................Институција

Младен Совиљ...............................Мишко

Идејно решење сцене: Ана Ђорђевић

Сценограф: Милица Вучковић

Костимограф: Лана Цвијановић

Композитор: Владимир Петричевић

Сценски покрет: Марија Миленковић

Сценски говор: Др Љиљана Мркић Поповић

Асистент костимографа: Милица Радовановић

Време трајања: 1 сат 40 мин.

О делу

Комад „Моје дете“ Стојана Срдића, награђен годишњом Наградом Удружења драмских писаца Србије „Бранислав Нушић“ за 2014. годину, уводи у позоришну продукцију неколико кључних, али најчешће прећуткиваних социјално-ангажованих тема: положај и услове живота Рома у урбаном окружењу; насиље у породици; сексуално злостављање деце; пубертетску трудноћу... Ова веристички испраћена социјална трагедија, прича је у првом плану о Ромима, али поседује и универзалне премисе о последицама необразовања и сиромаштва на распад породице, моралних вредности, људскости уопште. Комад даје готово документаристички бруталну слику начина – не може се рећи – живота, већ опстајања у зачараном кругу маргинализоване и изопштене групе, који је тешко разбити.

Реч писца

Драму „Моје дете“, замислио сам давне 2004. године, када сам упознао девојчицу која је тек ушла у тринаесту годину и која је у крилу држала шестомесечну бебу и нешто јој певушила. Упитао сам је чије то дете тако брижно чува и на којем му то језику пева. Прво се мало уплашила, а онда је тихо и поносно рекла: „Ово је моје дете, а певам на мом, на циганском.“

Дуго сам је посматрао, а затим упитао за дозволу да седнем поред ње. Насмешила се и направила ми је место на клупи. Ништа је нисам питао. Дуго сам седео и гледао у њу и у бебу, а онда је она почела своју причу.

Као дванаестогодишњакиња затруднела је са својим другом играјући се „маме и тате“ за Нову годину. Скоро до пред сам порођај није знала да је трудна, а кад је то постало очигледно, мајка ју је довела у дом за децу без родитеља где се породила. Ту је и остала, јер јој је мајка у међувремену умрла. Такође ми је рекла да ју је пре тога, кад је имала десет, можда једанаест година насилно обљубио неки рођак...

Хтео сам да записујем то што је говорила, али није ми дозволила. Нисам ништа записао, ни тада, а ни касније, али сам у сећању носио то младо лице са лепим дететом у крилу. Да сећање не би избледело, написао сам ову драму.

Стојан Срдић

Реч редитеља

Прича о Ромима у Србији је прича о самој Србији.

Ана Ђорђевић

О писцу

Стојан Срдић је рођен 1950. у Меденим Селиштима код Гламоча (БиХ).

Аутор је пет књига песама, два романа и две књиге приповедака, објављених код најзначајних српских издавача. Аутор је седам позоришних драма које су штампане у књизи „Изабране драме“ (УДПС 2014.), као и у часописима „Сцена“, „Видици“ и едицији „Свремена српска драма“. Написао је преко двадесет радио драма које су реализоване, а поједине су преведене и снимљене на неколико страних језика. Учесник је и добитник је неколико награда за радио драму на домаћим и страним фестивалима.

Добитник је две Награде „Бранислав Нушић“ на конкурсу Удружења драмских писаца Србије – за драму „Анђео са веранде“ (2005.) и „Моје дете“ (2015.).

Заступљен је у многим антологијама поезије и прозе.

О редитељу

Ана Ђорђевић (Београд, 1977.) студирала је Позоришну и радио режију, на Факултету драмских уметности у Београду, а дипломирала представом „Сан летње ноћи“ Виљема Шекспира у Градском позоришту у Подгорици 2001. под менторством проф. Егона Савина.

Од прве професионалне режије 2000. до данас режирала је више од 20 представа у Београду, Новом Саду, Скопљу, Подгорици, Суботици, Сомбору, Бањалуци, Крушевцу, Врању. Аутор је или ко-аутор већег броја драматизација и ауторских текстова које је режирала.

Добитник је више домаћих и регионалних признања: Годишња награда за режију Југословенског драмског позоришта у сезони 2008-09., за најбољу представу у целини и за режију на фестивалу Вршачка позоришна јесен 2009. за представу Лаза Лазаревић „Швабица“, ЈДП; Награда за најбољу представу у целини и најбољу режију на фестивалу Вршачка позоришна јесен 2010., за најбољу представу у целини на Фестивалу професионалних позоришта Војводине 2011. и најбољу представу у целини на Фестивалу Тврђава театар у Смедереву 2011. за представу Н.В. Гогољ „Женидба“, Народно позориште Сомбор; Прва награду за најбољу позоришну представу насталу у босанскохерцеговачкој продукцији у 2010. години, коју додељује редакција часописа за драму, театар и одгој „ТмачаАРТ“, за најбољу представу у целини на Фестивалу Театар Фест у Бањалуци 2011., за најбољу представу у целини на Фестивалу позоришта/казалишта у Брчком 2011. за представу Петар Михајлович, „Радничка хроника“, Народно позориште Републике Српске; Награда за најбољу представу у целини на Фестивалу позоришта/казалишта у Брчком 2013. за представу „Четрнаеста“, ауторски пројекат, Народно позориште Републике Српске.

Реч критике

„Трагедије патријархата“

„Моје дете“ Стојана Срдића је савремена драмска приповест о тескобним животима у ромским заједницама, фрагментарне структуре, сачињена од четрнаест призора. Писац ископава важне и осетљиве друштвене теме, насиља у породици, немогућности образовања, пакла бирократије, немоћи закона у спровођењу правде. Полазећи од догађаја који се одвијају у беди животарења на друштвеном дну, Срдић гради породичну драму универзалног значаја, трагично обојену, оглед о неуништивој борби за преживљавање.

Праизведба ове драме на Новој сцени Београдског драмског позоришта, у режији Ане Ђорђевић, скоро документаристички је огољена, дискретно стилизована, естетски и значењски прецизна. На стилизовано утврђеној сцени је оклембешен тепих, изнад је закачен облачак, а по поду су набацане цигле и лутке, које тумачимо као симболе разореног дома и расутог детињства (сценограф Милица Вучковић). Глумци психолошки деликатно стварају ликове, битно обраћајући пажњу на искварену верзију српског језика, са ромским акцентом (сценски говор Љиљана Мркић Поповић).

Посебно је сугестиван наступ сјајне Јоване Гавриловић која ствара лик силоване десетогодишње девојчице Ранке. Она доживљава видљиву трансформацију, од скрханог, преплашеног детета, до самоуверене и зреле девојке, након пакла одвајања од породице, посебно од мајке Мирке (Ивана Николић) која ју је одвела у сиротиште да би је спасила од силоватеља, тече Зулета (Владан Милић). Боркан је искрено брижан Ранкин отац (Андреј Шепетковски), а Мишко њена новопронађена љубав (Младен Совиљ). Јелисавета Орашанин строго и преовлађујуће безлично (оправдано), игра различите ликове, круте представнице система: од шалтеруше у бироу рада, преко докторке и полицајке, до васпитачице у сиротишту. Избор да ове различите представнице државних институција игра једна глумица значењски је ефектан јер показује да су сви сегменти друштва озбиљно зарђали, отелотворује се идеја потпуно безнадежне трулости система.

Радња се приповеда у сликама, а упадљива трубачко-гитарска инструментална музика између њих наглашава трагичност, кроз контраст оргијастичке буке (композитор Владимир Петричевић). На плану режије, фино су уметнути поступци стилизације и поетских коментара. Они изражено театрализују, ритуализују игру, подижу је на ванвременски ниво. На пример, лик Институције (Орашанин) која је згрбљена у ћошку, у полумраку, чврста је статуета ужаса система, или надреални плес мртве Мирке у белој хаљини, који сугерише постојање метафизичког присуства, насупрот физичком одсуству.

(…)

Ана Тасић, Политика, 14. април

„Насилни захвати и последице“

(…)

У миље ромске породице, Стојан Срдић (текст награђен на Конкурсу „Бранислав Нушић“ 2015.) смешта стравичну, готово ритуалну причу о страдању десетогодишњег детета, које преживљава силовање, сиротиште, родитељски алкохолизам, неефикасност социјалне и здравствене службе. Најпре у језику, а онда и у специфичном моделу понашања, редитељка је нашла упориште за своју убитачно једноставну представу. Потпуно социјално невидљиве и скрајнуте од цивилизације живе читаве категорије људи, присиљених да формирају паралелни живот, у коме важе пећинска правила. Кад теча силује дете од десет година, човеку застане дах. Али, када он остане не само некажњен, него и схваћен, гледалац се запита о дубини тог нељудског понора.

Јована Гавриловић (Ранка) је намучену дечју душу одиграла без украса и отклона, јасно и потресно, као у документарном филму. Ивана Николић (Мирка), Андреј Шепетковски (Боркан), Владан Милић (Зуле) представили су Роме у неколико битних димензија. Младен Совиљ је Мишка одиграо као криво огледало: кроз њега се судбина Ранке још једном преломила као социјално и психолошки деформисана.

Потресна и универзална прича, без насилних захвата над њом.

Драгана Бошковић, Новости, 4. април

(…)

Да то буде вече изузетне глуме која варира од циганске простодушне радости до приче о тешком животу и трагедији потрудиле су се Јована Гавриловић у улози несретне ромске девојчице и Ивана Николић која глуми њену мајку.

Без куће и дома, без адресе и заштите на маргинама живота и друштва, ту поред нас живе наши суграђани Роми и њихова деца. Колико о њима представа „Моје дете“ је и о свој деци која страдају због било које врсте насиља. То је и прича о Србији данас и свима који овде живе у сиромаштву.

Оливера Милошевић, РТС, Беокулт, 13.04.2016.

Среда, 23. новембар 2016. год. у 20 сати

Велика сала Дома културе Алексинац